Ostale Teme

Ponavljanje upala


Infekcije mokraćnih puteva spadaju među najčešće infekcije u opštoj populaciji. Zbog specifičnih anatomskih odnosa češće su kod žena, posebno u generativnom periodu, mada se infekcije bešike mogu prvi put javiti posle menopauze zbog nedostatka lokalne zaštite estrogena.

Dobra vest, međutim, jeste da se infekcije mokraćnih puteva u odrasloj dobi lako i uspešno leče, kao i da ne ostavljaju neke ozbiljnije posledice na bubrezima i bešici, ukoliko prethodno nije bilo nekih komplikacija kao što su kamenci u bubrezima i slično. Treba odmah napomenuti da, generalno gledano, kod urinarnih infekcija veći problem predstavlja rekurentnost, odnosno njihovo ponovno javljanje, nego samo lečenje. Relativna efikasnost u lečenju, pod uslovom da je dat odgovarajući antibiotik, i ne čudi budući da se većina antibiotika koja se primenjuje u lečenju izlučuje preko bubrega i postiže veoma visoke koncentracije leka u mokraćnom sistemu.

Najčešći simptomi infekcija tzv. donjih mokraćnih puteva, odnosno bešike (koje su, inače, mnogo češće) jesu učestalo mokrenje, bolovi i pečenje pri mokrenju, neprijatnost u predelu bešike. Infekcije bešike nikada ne prati temperatura i poremećaj opšteg stanja, za razliku od infekcije bubrega, kada se, uz te simptome, mogu javiti i mučnina, povraćanje, bolovi u predelu bubrega, jeza i groznica.

Infekcije mokraćnih puteva efikasno se leče antibioticima. Kod infekcije bešike, dovoljno je lečenje od pet dana. Lečenje se obično počinje još dok urinokultura nije poznata, a tada se najčešće primenjuju hinoloni (ciprofloksacin) ili trimetoprim-sulfametoksazol (baktrim), budući da je većina bakterija uzročnika (a to su obično gram negativne, crevne bakterije) osetljiva na te antibiotike. I kod infekcije bubrega lečenje se obično započinje tim antibioticima, a kada stigne nalaz urinokulture, nastavlja se antibiotikom prema antibiogramu. Lečenje infekcije bubrega traje sedam do deset dana, a nekoliko dana od završetka lečenja obavezna je kontrola urina (jutarnji urin i urinokultura). 

Razlozi recidivantnosti infekcija su različiti i ne do kraja sasvim jasni, ali nije bez značaja ni određena genetska predispozicija za ovaj tip infekcija. U svakom slučaju, ako pacijent ima više od tri epizode tokom šest meseci, može se reći da ima recidivantne urinarne infekcije. Ponavljane infekcije nije potrebno inicijalno lečiti duže nego standardne infekcije, ali je nekada veoma korisno da se po završetku lečenja i nalaza sterilne urinokulture preduzmu preventivne mere, kao što su češće mokrenje, uzimanje veće količine vode i preventivna primena malih doza lekova za dezinfekciju mokraćnih puteva (recimo nitrofurantoin, jedna tableta uveče). Cilj preventivnog lečenja jeste da se ne dozvoli nekontrolisani rast bakterija u bešici. Takav vid lečenja traje od četiri do šest meseci, sa idejom da se za to vreme sluzokoža bešike oporavi. To je značajno budući da bešika ima prirodne odbrambene mehanizme zaštite od infekcije koji su se, u međuvremenu, ponavljanim infekcijama narušili. Vrlo često se dešava da posle ovakvog produženog tretmana pacijent duže vreme ili definitivno, bude bez infekcija.

U zaključku, urinarne infekcije mogu biti uporne i dosadne, ali nisu životno opasne i u odraslom dobu najčešće ne ostavljaju neke hronične i teže posledice. Kod nekih osoba problem predstavlja često ponovno javljanje infekcije posle uspešnog lečenja, što im može narušiti kvalitet života. Za takve pacijente najvažnije je da budu pravilno informisani o suštini ovog problema, da ne uzimaju dugo i nekontrolisano antibiotike u terapijskim dozama, kao i da primenjuju preventivne mere, među kojima su i male doze antibiotika ili uroantiseptika, što će proceniti nefrolog ili urolog, s kojima se svakako treba konsultovati u slučaju ponavljanih infekcija. 

Leave a Comment