Ostale Teme

Laboratorija: bolesti prostate

Bolesti prostate su česti zdravstveni problemi muškaraca srednjeg i starijeg životnog doba, a rizik od tih oboljenja raste s godinama

Oboljenja prostate klasifikuju se kao:

prostatitis,

benigna hiperplazija prostate i 

karcinom prostate.

 

Bakterijski prostatitis je oboljenje koje karakteriše lokalizovana infekcija i inflamacija prostate. Prema trajanju simptoma, razlikujemo: akutni (infekcija kreće brzo) i hronični (simptomi perzistiraju bar tri meseca) bakterijski prostatitis. 

Simptomi akutnog prostatitisa mogu se javiti brzo po infekciji u vidu groznice i povišene temperature. Ostali simptomi bakterijskog prostatitisa jesu bolovi u donjim partijama abdomena i leđa, kao i otežano, često i bolno mokrenje.

Pozitivan bakteriološki nalaz uz povećan broj leukocita u urinu, ukazuje na infekciju nekim patogenom. Identifikacija i kvantifikovanje uzročnika infekcije omogućuje odgovarajuću antimikrobnu terapiju. U postavljanju dijagnoze značajnu ulogu imaju: fizičko-hemijski pregled urina, urinokultura, bris uretre, kompletna krvna slika, CRP i sedimentacija. Prostatitis može uzrokovati porast PSA (prostata specifični antigen). Kod 50% pacijenata s bakterijskim prostatitisom, nivo PSA trebalo bi da se normalizuje četiri nedelje od završetka antimikrobne terapije, a tek posle tri meseca moglo bi se reći da je postignut stabilan nivo.

 

Najčešći uzročnici bakterijskog prostatitisa su:

E. coli, 

Klebsiella sp., 

Proteus mirabilis,

Enterococcus faecalis i  

P. aeruginosa.

 

Faktori rizika za nastanak prostatitisa jesu: 

prethodne urinarne infekcije,

urinarni kateter,

biopsija prostate,

seksualni odnosi bez zaštite. 

 

Osim pomenutih, postoje još i nebakterijski prostatitis i asimptomatski inflamatorni prostatitis.

 

Benigna hiperplazija prostate (BHP) karakteriše se proliferacijom celularnih elemenata prostate, što dovodi do njenog uvećanja i posledične opstrukcije protoka urina iz mokraćne bešike. Oboljenje je često kod muškaraca starijeg životnog doba i smatra se normalnim procesom starenja. Incidenca raste posle šezdesete godine. Etiologija nastanka BHP nije razjašnjena. 

Simptomi hiperplazije prostate jesu: učestalo mokrenje, noćno mokrenje, otežano mokrenje i osećaj nedovoljnog izmokravanja.

Laboratorijske analize u dijagnozi BHP-a jesu: opšti pregled urina, određivanje PSA i po potrebi urea, kreatinin, krvna slika, sedimentacija, kalijum, natrijum, glukoza, klirens kreatinina. Određivanje PSA u serumu naročito je značajno pri sprovođenju farmakološke ili hirurške terapije, kao i u diferencijalnoj dijagnozi BHP i karcinoma prostate.

 

Lečenje BHP podrazumeva:

higijensko-dijetetski režim,

tretman lekovima (nehormonsko i hormonsko lečenje) i

hiruršku intervenciju.

 

Karcinom prostate

Karcinom prostate je čest tip karcinoma kod muškaraca.

Faktori rizika za nastanak karcinoma jesu starenje, etnička pripadnost i genetska predispozicija. Kao faktore rizika možemo nabrojati i preterano konzumiranje alkohola i profesionalnu izloženost teškim metalima.

 

Obično se za dijagnozu karcinoma prostate koriste četiri metode:

DRE (digital rectal examination),

analiza PSA,

TRUS (trans-rectal ultrasound) i

biopsija prostate.

 

Laboratorijska dijagnostika

Određivanje PSA u serumu pomera granice otkrivanja karcinoma ka ranijim stadijumima. Međutim, povišen nivo PSA ne mora uvek biti posledica karcinoma. Nivo PSA može biti povišen i u stanjima kao što su prostatitis i benigna hipertrofija prostate.

Ukupni (total) PSA u serumu jeste suma slobodnog cirkulišućeg PSA (fPSA) i PSA vezanog u stabilnom kompleksu sa α1-antihimotripsinom. Slobodni PSA predstavlja 5–40% ukupnog. Specifičnost određivanja PSA kao tumorskog markera povećava se određivanjem slobodnog prostata specifičnog antigena (fPSA) i izračunavanjem indeksa free/total PSA. Muškarci s benignim oboljenjima prostate obično imaju veći procenat fPSA. Određivanje navedenog indeksa smanjuje broj nepotrebnih biopsija prostate, naročito kod pacijenata sa nivoom PSA 4–10 µg/l. Određivanje procenta fPSA pomaže i u identifikaciji pacijenata koji imaju karcinom prostate i uprkos negativnim nalazima biopsije. Nivo PSA treba određivati pre nego što se pacijent podvrgne nekoj od invazivnih metoda, ili sačekati da prođe nekoliko nedelja od biopsije ili hirurške intervencije kako bi se sav PSA vezan u stabilnom kompleksu sa α1-antihimotripsinom, eliminisao iz organizma.

Muškarcima starijim od 50 godina preporučuje se određivanje PSA jednom godišnje. Od naročitog je značaja rani skrining muškaraca čijim je bliskim rođacima dijagnostikovan karcinom prostate. Određivanje PSA trebalo bi raditi već od 30. godine. 

Leave a Comment