Portret

Izuzetni uslovi za mentalno obolele

Da bi poboljšala zdravstvene usluge mentalno obolelih, vlada Novog Južnog Velsa otvorila je u zatvoru Long Bay bolnicu u kojoj pacijenti/zatvorenici nisu zaključani u svojim sobama i nemaju čuvara

Nakon medicinskih studija završenih u Beogradu i staža obavljenog za vreme bombardovanja u Vojnoj bolnici Meljine, Ivan Lakićević odlučio je da se ne vrati u rodni Herceg Novi već je otišao u Sidnej u Australiji. Tamo je završio osnovnu specijalizaciju iz psihijatrije, a potom upisao supspecijalizaciju iz sudske psihijatrije. Mentor mu je najpoznatiji austalijski forenzičar dr Jeremy O’Dea. Poslednje tri godine radi kao psihijatar – forenzičar u zatvoru Long Bay u Sidneju.

 

 

– Kada Australijancima pomenem ime ove neobične, ozloglašene institucije, počinju nekako drugačije da me posmatraju, zenice im se prošire i postaju anksiozni. Većina mojih pacijenata su ubice. U pitanju su stravična krivična dela, a ja ih i dalje posmatram kao pacijente – počinje priču za Pharma network dr Lakićević.

Zatvor Long Bay je najveći zatvor u Australiji. Ministarstvo zdravlja Novog Južnog Velsa (australijske države u kojoj se nalazi Sidnej) otvorilo je pre tri godine prvu forenzičku bolnicu. To je ustanova za mentalno obolele pacijente, odrasle i adolescente, koja pruža stručnu pomoć osuđenicima koje je sud proglasio nevinim zbog mentalnog oboljenja, odnosno neuračunljivosti.

– Zbog pritiska levičara i organizacija za ljudska prava, pojavilo se etičko pitanje razdvajanja loših – bad od ludih – mad zatvorenika. Pošto ih je sud proglasio nevinim, trebalo ih je premestiti iz zatvora jer oni nisu zatvorenici, već bolesnici. Vlada Novog Južnog Velsa otvorila je novu, eksperimentalnu bolnicu sa osamdeset devet kreveta koja je koštala fantastičnih 119 miliona dolara. Namena ove luksuzne građevine jeste da ugosti „zatvorenike koji su nevini”. Da bi im se kompleks još više dopao, dobili su na korišćenje jednosobne sobe, teretanu, bazen, mogućnost daljeg školovanja i obrok po etničkom/religijskom prohtevu – objašnjava dr Lakićević.

Najinteresantnije od svega, nastavlja naš sagovornik, jeste činjenica da u kompleksu (koji ima ogromnu ogradu) nema čuvara, tu su samo doktori, sestre i pacijenti.

– Istina je da smo išli na časove kung fua, ali ne vjerujem da bi mi to mnogo pomoglo kada bi mi agresivni Aboridžin naslonio šaku na lice – kaže dr Lakićević.

Ministarstvo zdravlja NJV smatralo je da će ovakva vrsta ustanove biti prikladnija od konvencionalne, a da će pacijenti, čije nelečeno mentalno oboljenje predstavlja stalnu opasnost za zajednicu, biti izlečeni i rehabilitovani. Pre nego što su premešteni u novu ustanovu, pacijenti su prošli kroz evaluaciju.

– To je bio Sizifov zadatak. Proveli smo mesece intervjuišući pacijente i evaluirajući njihovu dokumentaciju. Osnova sudske psihijatrije i jeste u tome da treba proceniti uračunljivost počinioca u trenutku zločina. Neki ljudi su u potpunosti neuračunljivi ako boluju od bolesti kao što je psihoza ili velika depresija. Ipak, psihijatrija je malo subjektivna, tako da mogućnost greške uvek postoji – smatra dr Lakićević.

– Prema australijskom zakonu, da bi počinio krivično delo – evil deed – čovek mora da je u tom trenutku svestan da je to što čini pogrešno, da ima evil mind. Znači, da bi čovek bio kriv – guilty – on mora da ima evil mind + evil deed u trenutku zločina. Ako čovek nema zlu nameru – evil mind – jer je, na primer, psihotičan, i veruje da neko pokušava da ga otruje, onda je njegova reakcija prirodna samoodbrana, odnosno nema evil mind. To pravilo zove se M’Naghten rule, po čoveku koji je pokušao da ubije britanskog premijera Roberta Peela 1843. godine jer je verovao da on pokušava da pije krv njegove porodice i ubije ih. Stvari su se zakomplikovale i M’Naghten nije ubio premijera Peela već njegovog pomoćnika. Tada je britanski sud odlučio da on nije kriv zbog mentalne bolesti i ustanovio je tzv. M’Naghten rule:  guilty = evil mind + evil deed. Samo krivično delo je nedovoljno – objašnjava dr Ivan Lakićević.

Zatvorenici su uglavnom iz nižih socioekonomskih slojeva. Ima dosta doseljenika, a prema nekim istraživanjima, imigracija povećava šansu od šizofrenije čak pet puta. Većina njih bili su seksualno zlostavljani u detinjstvu i dolaze iz porodica u kojima je bilo mnogo nasilja. Uglavnom su to muškarci, mada odskoro postoji i žensko i adolescentno odeljenje.

– Lečimo ih lekovima, psihoterapijom i socijalnim terapijama, odnosno koristimo bio-psiho-socijalni model. Ne valja se pridržavati samo jednog modela – tvrdi dr Lakićević.

Njegov radni dan sastoji se od pisanja izveštaja, odnosno procenjivanja uračunljivosti počinioca u trenutku teških krivičnih dela kao što je ubistvo ili silovanje. Ostatak dana provodi u novoj bolnici gde leči pacijente. To što radi nekim njegovim kolegama smeta, jer smatraju da „te zveri” treba okrutno kažnjavati.

– Ja se s tim nimalo ne slažem. To su obični ljudi koji su imali tragediju da duševno obole i da ubiju. Teško je raditi sa ubicom koji je počino užasan zločin, zbog emocija koje to u nama izaziva, ali  predrasude treba rušiti. Ovi ljudi su možda prvi put u životu osetili da je nekom stalo do njih, da su vredni postojanja. Ta veličanstvena spoznaja ih menja. Ponekad nam se čini da radimo u životinjskom carstvu. Pacijenti se deru, gađaju nas, ali naša pozitivnost ih polako osvaja i kao neka divlja zver, čovek počinje polako da se pripitomljava. Nismo već tri godine imali nijedan incident. I tako mi naše „životinje” pokušavamo da pretvorimo u ljude, ali na onom višem nivou društva, čini mi se, deluje upravo suprotan proces… A da mi je neko rekao da ću raditi u takvom okruženju, grubo bih se nasmejao – zaključuje dr Ivan Lakićević.

Leave a Comment