Ostale Teme

Adjuvantna terapija



Za veliki broj biljaka utvrđeno je da ispoljavaju antiulkusno dejstvo, ali su klinički podaci, na osnovu kojih bi se mogla izvesti preporuka za upotrebu kod ulkusa, veoma ograničeni. U prošlosti su se za lečenje ulcera koristile i biljke s jakim dejstvom koje se danas nikako ne preporučuju za samomedikaciju: velebilje (Atropa belladonna) i opijum (Papaver somniferum)

Biljni preparati su korisna adjuvantna sredstva za lečenje ulkusa, a obično sadrže biljne droge s antiinflamatornim i demulcentnim dejstvom. 

 

BILJNI PREPARATI – DEMULCENTNA SREDSTVA

Biljni preparati koji sadrže sluzi oblažu sluznicu i štite je od gastrične kiseline i pepsina, pošto i kod pacijenata kod kojih nema hipersekrecije, postojeća sekrecija može da inhibira normalni odbrambeni sistem sluzokože. 

Sluzi se ne resorbuju, njihova primena obično je bez neželjenih reakcija i kontraindikacija (eventualno u veoma visokim dozama mogu odložiti apsorpciju drugih suspstanci), a formiraju sloj koji štiti sluzokožu od iritanasa. 

 

Najpoznatije sluzne droge jesu:

  • koren i list belog sleza (Althaea officinalis), koji ispoljavaju i antiinflamatorni efekat – stimulišu fagocitozu; pripremaju se u obliku hladnog macerata (prelivanjem prokuvanom i ohlađenom vodom u odnosu 1 : 20);
  • cvet crnog sleza (Malva sylvestris);
  • islandski lišaj (Cetraria islandica);
  • seme lana (Linum usitatissimum) sadrži i do 10% sluzi koja se po ekstrahovanju (dve-tri kašike samlevenog semena prelivaju se sa 200-
  • -300 ml vode i procede nakon 30 minuta) pije uz dosta tečnosti; ne preporučuje se kod ileusa i opstrukcije kolona;
  • kora crvenog bresta (Ulmus rubra);
  • sluzi algi: agar, alginska kiselina i alginati, karageni, laminarin.

 

BILJNI PREPARATI – ANTIINFLAMATORNA SREDSTVA

Cvast kamilice (Matricaria chamomilla) sadrži flavonoide sa spazmolitičkim, sluzi sa demulcentnim efektom i etarsko ulje (bogato hamazulenom i bisabololom) koje je uglavnom zaslužno za antiinflamatorni efekat. Najčešće se 3 g droge preliva sa 150 ml tople vode i pije tri-četiri puta dnevno. Takav preparat sadrži samo 10-15 % etarskog ulja od količine prisutne u biljnom materijalu, ali sadrži gotovo sve sluzi i flavonoidne glikozide. Antiinflamatorna aktivnost objašnjava se antioksidativnim dejstvom i sposobnošću blokade formiranja prostaglandina i leukotriena (odgovorni bisabolol i apigenin). Kamilica ispoljava i antimikrobnu i sedativnu aktivnost, a smatra se veoma bezbednom drogom (jedina kontraindikacija jeste alergija na predstavnike familije Asteraceae).

Za antiinflamatorno dejstvo slatkog korena (Glycyrrhiza glabra) odgovoran je glicirizin (50 puta slađi od saharoze) koji inhibira 15-hidroksiprostaglandin dehidrogenazu. Ta inhibicija metabolizma prostaglandina povećava količinu zaštitnih prostaglandina u želucu, a time i sekreciju zaštitnog mukusa i proliferacija ćelija u gastričnoj sluznici, što utiče na izlečenje ulkusa. Obično se tri puta dnevno posle obroka ispija infuz pripremljen prelivanjem 2–4 g droge sa 150 ml vrele vode. 

Slatki koren su još stari Grci preporučivali za lečenje ulkusa želuca, a on je i zvanično odobren za lečenje gastritisa.

Međutim, zbog aldosteronu sličnog mineralokortikomimetičkog efekta, dnevna doza ne sme da pređe 600 mg glicirizina, a lečenje ne sme da traje duže od četiri–šest nedelja. Primena je kontraindikovana kod ciroze i hroničnih oboljenja jetre sa holestazom, hipertenzije, hipokalemije, oboljenja bubrega i trudnoće. 

 

OSTALE ANTIULKUSKE BILJNE DROGE

Još neke od brojnih biljaka koje se koriste u terapiji ulkusa želuca i duodenuma jesu:

  • sok svežih listova kupusa (Brassica oleracea) – bez poznatih neželjenih efekata primenjuje se kod gastritisa i ulkusa želuca i duodenuma pošto štiti mukozne membrane gastrointestinalnog trakta od želudačne kiseline. Gastroprotektivan efekat objašnjava se i stimulacijom regeneracije sluznice usled prisustva antiulceroznog faktora (takozvani vitamin U).
  • etarsko ulje rizoma iđirota (Acorus calamus) – redukuje pojavu ulcera, a deluje i kao spazmolitik i stomahik. Tradicionalno se koristi kod gastrointestinalnih poremećaja, posebno dispepsije, gastritisa i ulcera. Nema neželjenih efekata pri pravilnoj upotrebi (duža upotreba neodobrenih sorti – s mutagenim i kancerogenim β-azaronom je opasna).
  • gavez (Symphytum officinale) – zahvaljujući pre svega alantoinu i sluzima deluje antiinflamatorno, demulcentno i stimuliše regeneraciju tkiva. Oprez je potreban zbog prisustva pirolizidinskih alkaloida.
  • cvet ranjenika (Anthyllis vulneraria) – koristi se za lečenje ulcera i rana i interno i eksterno (efekat katehinskih tanina).
  • cvet nevena (Calendula officinalis) – najvažnija i najzastupljenija antiinflamatorna komponenta jeste faradiol monoestar sa efektom koji je identičan efektu indometacina. Kliničke studije potvrdile su antiinfamatornu aktivnost i aktivnost obnavljanja tkiva – stimulacija granulacije koja je važan korak u reepitelizaciji i zarastanju rana. Neven ispoljava i spazmolitički i holeretički efekat.
  • papaja (Carica papaya) – koristi se kod GIT poremećaja, inflamacija i ulceracija gastro-duodenalne regije i kod insuficijencije pankreasa. Papain pokazuje antimikrobno, antihelmintičko i antiulcerno dejstvo.

 

Brusnica – prevencija infekcije H. pylori

Plod američke brusnice (Vaccinium macrocarpon) najčešće se preporučuje za prevenciju (posebno rekurentnih) infekcija urinarnog trakta, ali dobre rezultate daje i u tretmanu gastričnog ulkusa. U in vitro eksperimentima potvrđen je antiinflamatorni, antioksidativni i najvažniji – antiadherentni efekat soka brusnice (ne samo kada je u pitanju adhezija E. coli za uroepitelne već i u slučaju adhezije H. pylori za gastrične epitelne ćelije).

Dejstvo brusnice ispoljava se kroz sledeće mehanizme:

  • ometanje vezivanja fimbrila tipa 1 i P u digestivnom i urinarnom traktu;
  • inhibicija adhezije E. coli za mukozu mokraćne bešike i uretre (prevencija kolonizacije).

 

Adhezija dve trećine od 83 različita izolata H. pylori (dobijena od pacijenata tretiranih i netretiranih antibioticima) inhibirana je uz koncentraciju od 0,2 mg/ml visokomolekulske frakcije soka brusnice, 30 izolata bilo je rezistentno na sok brusnice, a 13 i na brusnicu i na metronidazol.

U kliničkoj studiji u kojoj su pacijenti s infekcijom Helicobacter pylori unosili 2 x 250 ml soka brusnice tokom 90 dana, registrovano je odsustvo infekcije kod 14 od 97 pacijenata (od kojih je 11 imalo negativan rezultat već 35. dana).

Domaća brusnica (Vaccinium vitis-idea), koja raste na teritoriji Srbije, i američka brusnica (Vaccinium macrocarpon), razlikuju se, pre svega, po sadržaju organskih kiselina u plodu (odnos hininske, jabučne i limunske kiseline služi za kontrolu kvaliteta).

Brusnica je potvrđeno bezbedna u normalnim terapijskim dozama i veoma je popularna kao hrana i suplement. Pojačan medicinski nadzor neophodan je kod pacijenata koji redovno unose i varfarin i sok brusnice: prijavljeno je nekoliko slučajeva koji ukazuju na interakciju antikoagulanta varfarina i soka brusnice, ali su detaljna ispitivanja isključila farmakokinetičku interakciju i utvrdila mogućnost VKORC1 (vitamin K epoksid reduktazna subjedinica 1) genotip zavisne farmakodinamičke interakcije koja povećava osetljivost nekih pacijenata na varfarin.