Intervju

Zavisnost je izlečiva!

Prim. dr Aleksandar Ramah, specijalista psihijatrije, zajedno sa svojim kolegama osnovao je 2002. godine psihijatrijsku ordinaciju Ramah. Ona je poznata po uspešnom i dokazanom integrativnom pristupu lečenju bolesti zavisnosti. Osim primarijusa Ramaha, u ordinaciji radi i stručni tim lekara i psihologa koji se u okviru različitih terapijskih orijentacija bave i ostalim psihološkim problemima….

 

Ove godine obeležavate petnaest godina uspešnog rada. Zbog čega ste odlučili da odete iz državne ustanove i osnujete privatnu praksu?
– Više faktora uticalo je na to da otvorim svoju ordinaciju. Otvaranje privatne prakse doživeo sam kao vrstu izazova i pre svega kao mogućnost da u drukčijem kontekstu radim s pacijentima.
– Kontekst privatne prakse ima svoje specifičnosti i omogućava neposredan i intenzivan kontakt s klijentom, ali nodi i visok nivo odgovornosti. Neizvesnost opstajanja je motivišući faktor za stalni napredak i usavršavanje u profesionalnom i stručnom domenu. Ordinacija je od samog početka porodična jer je u njoj profesionalno angažovana, kao sistemski terapeut i supervizor, moja supruga Maja Bubanja. Osim terapija, u ordinaciji su realizovani i edukativni programi iz sistemske terapije s međunarodnim edukatorima.

Koje sve vrste zavisnosti lečite?
– Razlikujemo dva tipa zavisnosti, hemijske i nehemijske (bihevioralna). Hemijske zavisnosti vrlo dugo postoje i u njih spadaju zavisnost od alkohola, psihoaktivnih supstanci poput kokaina i heroina i poslednjih godina sve češća zavisnost od benzodiazepina.
– U nehemijske ili bihevioralne zavisnosti spadaju zavisnost od kocke i klađenja, kao i od interneta, koja obuhvata zavisnost od igrica, onlajn kupovine, seksualnih sadržaja, društvenih mreža, kao i zavisnost od SMS-ova.
– Poslednjih godina sve je više zavisnika od interneta, a među njima su najčešće tinejdžeri i mladi od tridesetak godina. Zavisnost od igrica toliko je jaka da se dešava da ih zavisnici igraju po dva dana bez prestanka. Naravno, to su ekstrem­ni slučajevi.

Koji su vidovi zavisnosti u porastu?
– Poslednjih godina sve je više zavisnika od preparata kanabisa. Do pre dvadeset godina mali postotak mladih je ikada probao marihuanu, a sada je višestruko veći. Sve je više onih koji imaju problem jer marihuanu koriste učestalo i u većim količinama. Korišćenje preparata kanabisa, što važi i za sve ostale supstance, postaje deo mnogih segmenata življenja, od druženja, seksa, zabave, smanjenja napetosti, pa do pokušaja povećanja kreativnosti i koncentracije za učenje. Osoba vezuje sebe za dejstvo supstance. S vremenom se razvija takozvani amotivacioni sindrom, a to znači da je zavisniku sve ostalo nevažno, ne pronalazi zadovoljstvo u drugim aktivnostima i jedino mu je važno da uživa u dejstvu marihuane.

Kako se manifestuje zavisnost od interneta?
– Tu nehemijsku zavisnost karakteriše velika usredsređenost na kompjuter, tj. na sadržaj koji je ponuđen, bilo da su u pitanju igrice, seksualni sadržaj, onlajn kupovina ili društvene mreže. Ključno je da je osoba mnogo posvećena tome i da druge aktivnosti trpe. Dakle, ako se provodi po 10-12 sati dnevno za kompjuterom, naravno da ostane malo vremena za ostale stvari. Tada trpe posao, partnerski i porodični odnosi.

Kakav je psihološki profil zavisnika?
– I pored višedecenijskih nastojanja da se odrede predisponirajuće karakteristike ličnosti za razvoj zavisnosti, nije se došlo do onih koje bi bile specifične. Međutim, kontinuirano korišćenje droge dovodi do takozvane sekundarne transformacije ličnosti koju karakterišu promene u mišljenju, nagonima, ponašanju i sistemu vrednosti. Može se govoriti o postojanju genetske predispozicije kod nekih osoba, ali to jedino znači da je povećana mogućnost da se razvije zavisnost ako se steknu potrebni uslovi. Od tih genetskih faktora mnogo su značajniji faktori rizika u vezi s individuom, porodicom, širim okruženjem (škola, grupa vršnjaka, društvene okolnosti, uključujući i preovlađujući sistem vrednosti i dostupnost droge).
– Fama je da se drogi okreću mladi iz disfunkcionalnih porodica. To nije tačno. Veliki je broj zavisnika iz funkcionalnih porodica koji počnu da koriste drogu iz radoznalosti i pod uticajem vršnjaka. Kada dođe do zavisnosti, porodica kao sistem postaje disfunkcionalna, pa često radim u saradnji s Majom Bubanjom, koja je porodični i sistemski terapeut, jer kao tim ostvarujemo bolje rezultate.

Koliko vremena treba zavisnicima da shvate da imaju problem?
– Nažalost, dosta dugo. Zavisnost se razvija mesecima ili godinama, a posledice s vremenom postaju sve izraženije. Problem s drogom je u tome što ona daje prijatne efekte, pa je osoba zbunjena jer joj nije jasno kako nešto što daje osećaj prijatnosti i zadovoljstva može da bude problem. Svi mi pokušavamo da živimo po principu zadovoljstva, zato zavisnici ne vide problem. Droga zadovoljava potrebe za prijatnošću, ali na pogrešan način. Zato je početak terapije veoma značajan jer treba da motivišemo osobu da shvati da ima problem. Oni, na primer, ne vide da na poslu nisu efikasni, da kasne, dakle imaju iluziju da posledice ne postoje, a u stvari su se pretvorili u mašine koje stereotipno rade ono što već znaju. Nema napredovanja, kreativnosti i inicijative. Ključno je da se zavisniku pokaže da je njegov kvalitet života mnogo lošiji nego kvalitet života čoveka koji nema problem sa zavisnošću.

Da li zavsinici na terapiju dolaze sami ili ipak samo na nagovor bližnjih?
– Na početku lečenja gotovo uvek reč je o nekoj vrsti prisile i prinude, bilo da je finansijska bilo da dolazi od partnera ili roditelja. Neretko se za lečenje odlučuju i zbog problema sa zakonom – zbog dilovanja droge ili vožnje u pijanom stanju koja je za posledicu imala saobraćajnu nesreću. Veoma retko neko sam dođe na terapiju.

Kako teče lečenje zavisnosti?
– U lečenju zavisnosti primenjuje se integrativni pristup, koji se pokazao kao uspešan. Prvu fazu predstavlja uspostavljanje apstinencije. Sledeći korak je procena posledica koje prožimaju celokupnu bio-psiho-socijalnu sferu. Po prekidu uzimanja droge, kod zavisnika se javlja apstinencijalna kriza koja zahteva medicinski tretman do tri sedmice. To je faza detoksikacije, kada paralelno s klasičnim medicinskim tretmanom počinje i psihoterapija.

Na šta se fokusirate prilikom psihoterapijskog rada?
– Psihoterapijski rad usmeren je prvenstveno na razvijanje metoda za uspostavljanje i održavanje stanja bez droge. Prva faza traje oko mesec dana, a njen značaj leži u činjenici da označava početak prestanka uzimanja droge. Faza uspostavljanja apstinencije nije dovoljna da bi se postigao trajni prekid uzimanje droge. Narednu fazu predstavlja rani oporavak, to je period u kom se učvršćuje obrazac neuzimanja droge. Koriste se manevri ohrabrivanja, podrške i uvežbavanja ponašanja bez droge, utvrđuju se i ojačavaju strategije za suočavanje i prevazilaženje problema u apstinenciji – kako odoleti pritisku da se ponovo uzme droga, kako rešiti problem koji je ranije dovodio do uzimanja droge kao bekstva od tog problema, kako prepoznati rizične i opasne situacije koje mogu dovesti do recidiva. Faza ranog oporavka traje od šest meseci do dve godine. Treću fazu lečenja zavisnosti čini učvršćivanje oporavka. Ona traje od godinu dana do pet godina. Cilj treće faze je uvid u sopstveni psihički život, osobine ličnosti u celini, a posebno su značajni uvidi u one osobine koje opterećuju identitet osobe čineći nužnim ulaganje mentalne energije u mehanizme za održavanje lažne ravnoteže, mira i spokojstva. Prepoznavanjem i otklanjanjem tih mehanizama odbrane oslobađa se mentalna energija za kreativnost, zadovoljstvo i opuštenost.

Koliko je lečenje zavisnosti uspešno?
– Da bi lečenje bilo uspešno, važno je terapijski proces osloboditi od propusta i grešaka. Greške mogu biti vezane za pogrešno očekivanje zavisnika da će detoksikacija biti potpuno bezbolna. Oni lečenje svode na period detoksikacije i nekritički veruju u sopstvenu snagu. Treba istaći i da ne shvataju potrebu za kontinuiranim kontaktom s terapeutom. Naravno, ja uvek savetujem da čak i kada se desi neuspeh nikada ne treba odustati niti gubiti nadu i smatrati da je reč o neizlečivom slučaju. Iako lečenje može biti dugotrajno i neizvesno, zavisnost je ipak izlečiva bolest!


Depresija sve češće oboljenje
Svedoci smo ekspanzije psihičkih poremećaja u poslednjih nekoliko decenija, a među njima se posebno ističu depresija i anksioznost. Prema rečima dr Mirjane Todorović, broj osoba koje obolevaju raste iz godine u godinu, te se očekuje da će depresija uskoro biti na vrhu liste bolesti s najvišom stopom morbiditeta. Stoga ti poremećaji i njihovo lečenje zaokupljaju pažnju ne samo stručne već i šire javnosti.

Koji su simptomi depresije?
– Depresija i anksioznost spadaju u grupu poremećaja raspoloženja i emocija, ali njihovi simptomi utiču na celokupnu ličnost i oštećuju sposobnost osobe za svakodnevno funkcionisanje i učešće u ličnom, porodičnom i socijalnom životu, a znatno smanjuju i radnu produktivnost. Njihovi simptomi su različiti, ali se često javljaju udruženo ili se jedni s drugima komplikuju. Počinju obično u mlađem životnom dobu, pri čemu su okidači stresogeni događaji ili emotivne traume, skloni su ponavljanju epizoda pogoršanja ili hroničnom toku bez poboljšanja. Smatra se da su njihovi uzroci složeni, počevši od nasleđene preosetljivosti, preko negativnih razvojnih uticaja, do pogubnog uticaja stresa. Povezuje ih i sličan neurobiološki supstrat – poremećaj funkcije određenih regiona mozga i neurotransmitera, koji regulišu naše raspoloženje, emocije i odgovor na stres.

Kako se depresija leči?
– Višegodišnja iskustva u tretmanu tih poremećaja pokazala su da je od velikog značaja pravovremeno prepoznavanje i dijagnostikovanje tih poremećaja i njihov rani i sveobuhvatni tretman. Prisustvo brojnih telesnih simptoma depresije i anksioznosti često navodi i pacijente i lekare prema dijagnostici drugih, telesnih bolesti, dok osnovni poremećaj dugo ostaje neprepoznat i nelečen. S druge strane, zbog psihijatrijske stigme, pacijenti izbegavaju da potraže pomoć da bi izbegli etiketiranje i socijalne posledice psihijatrijske dijagnoze. Predrasude prema psihofarmacima takođe često dovode do neredovnog uzimanja lekova ili prekidanja terapije. Lečenje podrazumeva kombinaciju medikamentoznog i psihoterapijskog pristupa, što obezbeđuje najbolje efekte, započinjanje lečenja u ranim stadijumima poremećaja i dovoljno dug tretman, kako bi se obezbedilo povlačenje svih simptoma i uspostavilo zdravo funkcionisanje u svim aspektima života.

Leave a Comment