Portret

Saradnju podići na nivo institucija

Poslednjih nekoliko godina prilikom susreta sa kolegama u Srbiji primetio sam da se i tu sve više govori o porastu autističnog spektra poremećaja. To je zaista novina jer reč autizam kao da nije ‘postojala’ pre 10-ak godina, a sada se sve češće postavlja pitanje da li neko dete ima ovaj poremećaj. Stoga, bilo bi vrlo korisno da celokupna javnost bude što bolje upoznata sa ovom problematikom, napretkom i mogućnostima da se proširi saradnja. Da bi to zaživelo, neophodno je da podignemo saradnju sa individualnog entuzijazma nas koji to radimo godinama na nivo institucija u Srbiji i SAD.

 

Dr medicine Dejan Budimirović ima višestruke kliničke, naučno-istraživačke i nastavne obaveze na Institutu Kennedy Krieger, ali i kao docent na Medicinskom fakultetu Johns Hopkins u Baltimoru, u američkoj državi Meriland. On je ordinirajući lekar u neuoro-bihejvioralnom stacionaru i ambulantnoj službi Instituta Kennedy Krieger. Osim toga je i ko-direktor Fragile X klinike pri tom institutu, kao i glavni lekar u istraživačkom Centru za kliničko ispitivanje novih lekova, gde je do sada je učestvovao u 15 ispitivanja, trenutno je angažovan u osam projekata, a u planu je još studija.

Već dugo je dr Budimirović fokusiran na oblasti pedijatrijske neuropsihijatrije, ali i za odrasle u sferi fragilnog X hromozoma. Radi na institutu čije su zgrade u neposrednoj blizini Medicinskog fakulteta Johns Hopkins, gde predaje u zvanju assistant professor, što je ekvivalent docentu kod nas.

Dugi niz godina on je i priznati član američke licencne Komore za psihijatriju i neurologiju i nagrađivan je od strane svojih profesora i kolega za svoje terapeutske kliničke sposobnosti i profesionalizam.

Tokom svoje karijere učestvovao je u različitim naučno-istraživačkim projektima, od kojh su neki finansirani od strane privatnih fondacija, Vlade SAD i američkog Nacionalnog instituta za zdravlje (NIH). Radeći na univerzitetima Yale, Stony Brook i Johns Hopkins, dr Budimirović je značajno obogatio svoja naučno-istraživačka znanja.

 

Kako ste doneli odluku da postanete lekar i psihijatar?

Odlučio sam da upišem Medicinski fakultet posle završene, u to vreme izuzetno priznate, medicinske škole u Šapcu. Učeći sistematski, od početka mi je dobro krenulo. Učio sam da naučim, a ne samo da položim ispite. Diplomirao sam kao student generacije, a zatim sam završio i staž na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Tek kasnije sam odlučio da specijaliziram psihijatriju, ali i danas naglašavam da sam bio student koji je “prirodno” želeo da bude internista. Devedesetih godina počele su znatno da se razvijaju neuronauke i otvorile su se mnoge mogućnosti i istraživanja. To me je privuklo, pa sam završio dve najvažnije godine specijalizacije iz psihijatrije i ostao u Beogradu sve dok nije počelo teško da se ekonomski živi, pa sam se tako 1994. sa porodicom preselio u SAD.

 

Kako ste bili prihvaćeni u Americi i da li je bilo teško dokazati se u poslu?

Znanje i iskustvo koje sam stekao u Srbiji kao doktor medicine i psihijatar davalo mi je značajnu prednost kada sam konkurisao za posao. Primljen sam na jedan od programa u okviru Katedre za opštu psihijatriju Medicinskog fakulteta na Harvardu. U okviru tog odseka imao sam priliku da radim i s pacijentima koji su bili iz drugih čuvenih privatnih bolnica u Americi, kao što su Meklejn i Kembridž, u državi Masačusets. To iskustvo mi je mnogo značilo i zbog toga što je u Americi veoma važno u kojim ste bolnicama završili specijalizaciju, a kod njih su privatne bolnice više cenjene nego državne.

 

Kako ste počeli da radite sa decom?

Kada sam bio na kruženju u već pomenutoj bolnici Kembridž, bio sam i na dečjem odeljenju i to mi se veoma dopalo, tako da sam se odlučio za supspecijalizaciju iz dečje psihijatrije. Završio sam je na Katedri dečje i adolescentske psihijatrije privatnog Medicinskog fakulteta Univerziteta u Njujorku. Na kraju te supspecijalizacije, dodeljena mi je plaketa za izvanredne terapeutske sposobnosti i profesionalan rad s pacijentima. Dotadašnje znanje i iskustvo stečeno uz naporan, organizovan i produktivan rad, sa tada već petočlanom porodicom, donelo mi je mesto na Univerzitetu Jejl 1999. godine, na Institutu za omladinu i odrasle. Bio je to moj prvi zvaničan posao sa zvanjem assistant professor. To je vrlo visoko zvanje i prilika u akademskom smislu. Sve to je zahtevalo mnogo rada i angažovanja, a naučio sam tada i da je teško postići akademski uspeh bez posvećenog mentorstva. Moj interes se sužavao prema radu sa decom i 2003. sam prešao u dečju bolnicu Stony Brook na Long Ajlendu. Tamo sam radio kao ordinirajuci lekar i istovremeno director odeljenja s decom mlađom od 12 godina.. 2004 nastavio sam u zvanju assistant professor, ovoga puta na Johns Hopkins Medicinskom fakultetu, kao specijalista dečje, adolescentske i odrasle psihijatrije u Institutu Kennedy Krieger.

 

Čime se bavite na sadašnjem radnom mestu? 

Do sada sam radio i radim sa više od 500 dece, mladih i odraslih, od kojih je velika većina zaostala u razvoju, uključujući različiti stepen autističnog spektra poremećaja. Tako sam pre tri godine počeo da održavam, sada već popularan i tražen, kurs o autističnom spektru poremećaja, prvenstveno za studente neuronauka na Johns Hopkins-u. Među njima su i međunarodni studenti, istraživači sa NIH, a svi oni provedu sa mnom u ordinaciji i na odeljenju po nekoliko meseci prateći sve moje pacijente, a na kraju napišu i seminarski rad. U poslednjih 10 godina, u tom institutu počeo sam da radim i u oblasti fragilnog X-hromozoma. Ispostavilo se da je ta oblast postala sve interesantnija zbog autizma, gde se tačno zna šta je uzrok i postoje lekovi. Intenzivirao sam rad i time se i danas bavim. U toj oblasti sam stekao ekspertizu i izborio se da budem uključen u različite programe Konzorcijuma fragilnog X-hromozoma, koji se sastoji od 26 takvih klinika uglavnom u SAD i Kanadi.

 

Koja su najznačajnija saznanja o autizmu?

Autizam predstavlja ogroman i rastući problem javnog zdravlja u Americi, ali i u celom svetu. Pored brojnih istraživanja, još se ne zna šta je uzrok tog poremećaja. Smatra se da je kod pacijenata s autizmom nepoznatog porekla (95% slučajeva) izmenjeno na stotine gena koji tako formiraju “kumulativni efekat”. Za to, nažalost, nema leka, ali postoji tretman. Ono što se smatra velikim napretkom u nauci u toj oblasti jeste područje nestabilnog X-hromozoma gde se zna uzrok (5% slučajeva). Tako se zove jer se CGG ponavljanja u DNK toliko umnože da se taj deo X-hromozoma proširi i izgleda kao da će da se prekine. Kada CGG ponavljanja pređu brojku 200, a normalno je oko 30, funkcija tog gena se ugasi i on ne pravi više protein za koji je odgovoran. To je Fragile X Mental Retardation Protein (FMRP) koji funkcioniše kao kočnica i reguliše sintezu drugih proteina. Tako u tipičnom obliku poremećaja nestabilnog X-hromozoma, Fragile X sindrom (FXS), gde se dve nervne ćelije dodiruju i formiraju izražene “bodlje” jer ima previše nagomilanog proteina na tim mestima. Važno je napomenuti da dva od tri dečaka sa FXS imaju i autistični spektar poremećaja! Moj doprinos ovom problemu nedavno je objavljen sa grupom eminentnih autora iz ove oblasti na stranicama Nacionalne Fragile X Fondacije u SAD. O tom poremećaju godinama pišem i za časopis Eko-Med Plus iz Srbije.

 

Koji lekovi bi mogli da budu značajna terapija tog poremećaja?

Lekovi koji mogu da modifikuju srž poremećaja u FXS danas su u fazi ispitivanja. To što se tretira direktno srž problema, smatra se prodorom u istraživanju i velikim otkrićem. To je zaista značajan napredak u ovoj oblasti jer to je koristan model i za autizam nepoznatog porekla. Različite vrste lekova se testiraju i rezultati kliničkih studija su u različitim fazama. Važno je da se došlo na taj nivo, ali tu sada nastaju drugi problemi. Jedan od njih je i kako unaprediti testove koji mere da li lek zaista radi, i to u kratkom roku, zatim kako pronaći odgovarajući uzorak i kako da on bude što homogeniji da bi se postigao željeni efekat da određeni lek ima dovoljno značajan efekat za tu podgrupu. Trenutno se radi na diferencijaciji autističnih poremećaja na podgrupe i taj proces će takođe zahtevati izvesno vreme pošto postoji veoma širok dijapazon poremećaja (‘kao da posmatrate slona, pa ne vidite sve’). PN

Leave a Comment